Da bismo razumeli osnovne principe na kojima se zasniva homeopatija, obratićemo se njenom osnivaču – Hanemanu (1755—1843).
Njegove odredbe svode se na sledeće:
- Slično se sličnim leči;
- Moć delovanja leka se povećava u onolikoj meri u kojoj se smanjuje njegova doza;
- Dejstvo leka se proverava na čoveku, a ne na životinji.
Pokušaćemo barem ukratko naučno oceniti ove odredbe sa stanovišta savremenih dostignuća prirodnih nauka.
Nije tajna da, upravo drugu Hanemanovu odredbu, zvanična medicina smatra idealističnom. Neosnovanost ovakve trvdnje lako se vidi ako se osvrnemo na ideje dobijene prirodnim naukama.
Što više upoznajemo svet oko sebe, to smo više uvereni u ogroman rastući značaj stanja najfinije disperzije hemijskih elemenata. Ovo posebno stanje hemijskih elemenata izuzetno je jasno ilustrovano u radovima akademika V.I. Vernadskog, gde nalazimo naročito ovu tvrdnju: „Živa materija je jedna od najmoćnijih sila raspršivanja materije u zemljinoj kori. U zemljinoj kori nema druge sile, koja joj je ravna. Ta činjenica nam je dobro poznata iz naše laboratorijske prakse“.
U stvari, prelaskom na male veličine suočavamo se sa pojavom kvalitativno različitih svojstava jedne iste supstance. Poznato je da olovo u obliku komada metala, na primer, nema štetan uticaj na živi organizam, dok olovo, prisutno u malim količinama u olovnim belilima ili u boji, izaziva ozbiljne bolesti kod osoba koje rade sa ovim bojama.Takođe je poznato da su neki otrovi fatalni samo u velikim količinama, dok u malim dozama služe kao lekovi. I obrnuto, drugi su fatalni samo u malim količinama.
Šta još znamo o oblicima nalazišta hemijskih elemenata u živoj materiji? Znamo mnogo. Naročito je malo informacija o tipovima nalazišta mikroelemenata u živoj materiji. Unapređenjem istraživačkih metoda i uvođenjem spektralne i fluorescentne analize koje nam omogućavaju da odredimo zanemarljivo male količine u istraživačko polje, saznali smo da u sastav žive materije ulaze gotovo svi hemijski elementi, koji postoje u periodnom sistemu elemenata D.I. Mendeljejeva, i da se nalaze u živoj materiji u stanju najvećeg rasejanja. Trenutno je u živoj materiji moguće utvrditi sadržaj različitih hemijskih elemenata u količinama od 10-6 — 10-7 procenata. i manje.Podaci fluorescentnih i spektralnih analiza pokazuju da su mikroelementi deo velikih proteinskih molekula koji čine glavne organe ljudskog tela.Tako da, na primer, veliki mozak čoveka broji i do 15 različitih elemenata u tragovima, a krv - više od 24 mikroelementa.Uloga proteinskih molekula koji sadrže elemente u tragovima je ogromna, a njihove funkcije su veoma raznovrsne.
Dostupni podaci omogućavaju nam da verujemo da ogroman značaj za živu materijunema samo rasuti oblik nalazištahemijskih elemenata, već i oblik njihove kombinacije ili struktura materije. Teško je proceniti ulogu mikroelemenata koji ulaze u sastav različitih proteinskih tela i molekula u živom organizmu. Dovoljno je ukazati na njihov značaj u metaboličkom procesu.
Iz ovih, do sada malobrojnih podataka, jasno je koliko je plodotvoran drugi princip homeopatije – da se moć delovanja leka povećava, u onolikoj meri, u kojoj se smanjuje njegova doza. Najmanja narušavanja promena u kvantitativnim i kvalitativnim odnosima uzrokovane raznim bolestima mogu se prirodno vratiti samo uvođenjem mikrodoza lekova koji sadrže mikroelemente potrebne za organizam. Zato, nije iznenađujuće da homeopatske doze odlikuju razblaživanje 1: 1 sa 60 nula, pod uslovom da se uvode od sedam do osam zrnca, dva do tri puta dnevno, u trajanju od jednog do dva meseca. Ovaj genijalni pristup samo i postiže postepeno povećanje koncentracije do neophodnog sadržaja mikroelemenata u zdravom organizmu. Ovo zadržava stanje raspršenosti mikroelemenata, stanje koje obezbeđuje najveću reakcionu sposobnost materije.
Isto takvo materijalističko tumačenje treba pripisati i prvoj Hanemanovoj tvrdnji, na osnovu uspešno primenjenih metoda lečenja lekara homeopata.
Kao što je već poznato, heomeopate uspostavljaju dijagnozu bolesti na osnovu, ne samo tipičnih simptoma bolesti, nego i na osnovu subjektivnih indikacija pacijenta, t.j. izuzetno suptilnih simptoma i osećaja. Nema sumnje da se pojavljivanje poslednjih, određuje raznim drugim promenama i poremećajima, čiji je osnovni uzrok bolest. Razne bolesti uzrokuju različite komplekse osećaja.Uzimajući u obzir činjenicu da se mikro-količine različitih hemijskih elemenata uspešno koriste kao medicinski lekovi od strane lekara homeopata, može se tvrditi da se posmatrane promene i poremećaji utvrđuju bolestima koje izazivaju kvalitativne i kvantitativne promjene u sastavu mikroelemenata, koji učestvuju u strukturi različitih komponenti živog organizama, koje su pogođene bolešću.
Otuda proističe tvrdnja o sličnosti. Bolest prouzrokovana promenom kvalitativnih i kvantitativnih odnosa u sadržaju određenih mikroelemenata u živom organizmu leči se mikrodozama takvih mikroelemenata, čije uvođenje može vratiti odnose karakteristične za zdravu osobu.
Iz savremenih radova iz oblasti biohemije je poznato da su, kvalitativni sastav hemijskih elemenata, njihov brojni odnos i oblici nastanka u životinjskom i biljnom organizmu zapravo veoma slični. A ako je tako, postaje razumljivo zašto se biljke naročito široko primenjuju u homeopatiji kao lekovi.
Štaviše, prvi princip homeopatije (slično se leči sličnim) se veoma široko primenjuje u tradicionalnoj medicini Kine i Indije. Moguće je da je, koristeći ogromno iskustvo tradicionalne medicine Kine i Indije, Haneman i zasnovao principe svoga učenja da se slično leči sličnim (ili živo živim – V.F.).
Takođe je poznato da prvi princip homeopatije široko i uspešno primenjuju i lekari alopate kod različitih vrsta vakcinacija (velike boginje, tifus, kuga, difterija itd.), a takođe i u slučajevima kada se preporučuje lečenje travama i plodovima biljaka. Dakle, i prvi princip, koji je Haneman izneo samo na osnovu iskustva, u našem vremenu sa stanovišta savremene prirodne nauke može i treba tumačiti samo materijalistički.
Autor ne smatra da ima pravo da vrši naučnu procenu treće tvrdnje.Ipak, želeo bih da istaknem veoma blisku vezu te tvrdnje sa prva dva principa homeopatije. U stvari, ako se dijagnoza bolesti uspostavlja na osnovu ne samo tipičnih simptoma, već i suptilnih osećaja pacijenta, a ovi drugi su posledica različitih mikro-pojava i mikro-procesa koji karakterišu stanje žive materije, onda se postavlja pitanje da li je životinja u stanju da nam iskaže takva osećaje? Naravno da životinja nije u stanju da to uradi. Zato, treći princip homeopatije i kaže da se dejstvo lekova proverava na čoveku, a ne na životinji. Međutim, to ne isključuje mogućnost provere homeopatskih preparata i na životinjama. Štaviše, ovo ne isključuje mogućnost stvaranja odgovarajućih instrumenata pomoću kojih osećaji koje doživljavaju ne samo životinje, već i čovek, mogu biti prikazani u vidu nekog oblika krive. Za ovo je neophodno samo proučavati mikro-pojave i mikro-procese koji karakterišu žive materije i mogu ih objektivno fiksirati uz pomoć odgovarajuće aparature. Teško da sovjetska homeopatija odbacuje potrebu za takvim istraživanjem.
Sovjetske homeopate nemaju idealistički, već materijalistički pogled na svet. Ne postoji sumnja u uspeh njihovih metoda lečenja kod nas, u SAD i zemljama Zapadne Evrope. Broj bolesnih ljudi, koji žele da se leče apsolutno bezopasnim homeopatskih preparatima, raste iz godine u godinu.
Šta sprečava zvaničnu medicinu da prizna homeopatiju?
Možda je ovo tvrdoglavo nepriznavanje homeopatije od strane zvanične medicine povezano sa pogledom na svet osnivača homeopatije Hanemana (koji je živeo pre dve stotine godina), koji je, kao što je poznato, bio idealista - ekstremni vitalista. U nedostatku postignuća u dvadesetom veku, u polju znanja o svetu mikro-pojava, Haneman je posmatrao bolest kao poremećaj "duhovne moći" čoveka.
Ali kakav odnos može sve ovo imati na ocenu homeopatije u današnje vreme, kada su u svim oblastima znanja zakoni sveta mikro-pojava u službi čoveka?
Čini mi se da je rečeno dovoljno dase konačno shvati da je neophodno razjasniti razloge zbog kojih homeopatija nije prepoznata od strane zvanične medicine.
Naš savremenik №12 1959.