Sve govori o tome da je homeopatska metoda, u inostranstvu, zauzela čvrstu poziciju u sistemu medicinske zaštite.

Kako je izgledala situacija kod nas, u Sovjetskom Savezu, možemo videti iz članka „Homeopatija i činjenice“, objavljen u almanahu „Naš savremenik“ № 4 za tekuću godinu.

U našoj zemlji je homeopatija stekla veliku popularnost kod naroda. Stremljenje obolelih ka homeopatskim poliklinikama veoma velika. Ali u vezi s tim što postoje samo tri plaćene klinike (dve u Moskvi i jedna u Peterburgu) i ne postoji ni jedna bolnica, nemoguće je zadovoljiti potrebe svih onih koji žele da koriste ovaj metod lečenja.

Objektivna potvrda efektivnosti homeopatske metode je dobijeno rezultatom tri kliničke provere. Prva provera je bila sprovedena u Peterburgu od 1934 – 1937 godine u klinikama Svesavezni institut eksperimentalne medicine na brojnim uzorcima (1500 ljudi) pod nadzorom profesora M.V.Černoruckog. Ovom proverom je ustanovljeno da je prilikom niza oboljenja homeopatska metoda definitivno efektivna. Druga i treća provera su se dešavale u Moskvi 1952/53. godine i 1995. godine u terapeutskoj i hirurškoj klinici po imenu Botkina. Dokumenti sa rezultatima tih provera postoje u Ministarstvu zdravlja. Kod obolelih od čira na dvanaestopalačnom crevu, čirevi su se iscelili i oboleli su otpušteni iz klinike u dobrom stanju. U hirurškoj klinici homeopatska sredtsva su se primenjivala na 186 obolelih sa akutnim upalnim i gnojnim procesima – karbunkul, furunculus, flegmona, mastitis, tromboflebitis, pararektalni apsces, limfadenit i opekotine. Ni jedan od oblelih, ma kako teško bilo njegovo stanje, nije primao antibiotike niti sulfamide. Temperatura se snižavala, stanje se popravljalo, oboleli su ozdravljali i bivali otpuštani često za mnogo kraći rok nego pri lečenju drugim metodama.

Osim kliničkih provera, koje su sproveli lekari homeopate u saradnji sa lekarima opšte šrakse od 1956. do 1959. godine. U različitim klinikama i poliklinikama, dešavalo se masovno ispitivanje preparata koje je predložio Svesavezni institut lekovitih i aromatičnih biljaka (rus. VILAR), kao što je anginol, tonzilin, holelitin i radikulin, koji su po sastavu čisto homeopatski.

Svaki od ovih preparata predstavlja kompleks lekovitih sredstava koji se u homeopatiji primenjuju prilikom lečenja obolelih sa anginama, tonzilinom, radikulinom i holelitiozom. Lekovi su uvedeni u kompleks u homeopatskim razblaženjima.

U svim medicinskim ustanovama gde se sprovodilo ispitivanje preparata VILAR-a, dobijeni su dobre povratne informacije o njihovom lekovitom dejstvu od profesora i šefova odeljenja.

Dakle, homeopatska metoda, prošavši niz provera, potvrđena je brojnim kliničkim ispitivanjima i u našoj zemlji.

Hajde da se sada osvrnemo na osnovne homeopatske hipoteze i pogledamo ih sa savremene naučne tačke gledišta.

Homeopatija u sebi sadrži, za medicinu, potpuno nove hipoteze: lečenje obolelih po principu sličnosti, primena lekova u mikrodozama i proučavanje patogenog efekta lekovitih preparata na zdravim ljudima u cilju njihove dalje lekovite primene.

Paradoksalnost ovih hipoteza, za medicinu iz vremena osnivača homeopatije – Hanemana, bila je ogromna. Hanemanove hipoteze su bile opovrgnute od strane lekara XVIII i XIX veka, kao neprihvatljive za ciljeve njihovog vremena. Sam Haneman je mogao dati jedino vitalističku interpretaciju svoje metode. Situacija savremene nauke i filozofiju mu nije davalo druge mogućnosti. Desilo se to da je praksa prevazišla teoriju. Ali nauka ne stoji u mestu. Savremeno naučno dijalektičko mišljenje u skladu je sa objašnjenjem onoga što je bilo nedostupno za razumevanje naučnika u vreme dominacije  metafizike i dogmatizma. Čisto empirističkim putem je Haneman došao do mikrodoza. Primenjujući lekove po principu sličnosti i postižući pogoršanje bolesti, on je postepeno počeo da smanjuje doze i na kraju shvatio da, čak i takva razblaženja, kao 30 S (10^-60), gde je u brojiocu jedinica, a u imeniocu jedinica sa 60 nula, imaju dejstvo na organizam.

Dug period su mikrodoze bile meta za ismevanje nad homeopatijom. Naučna potvrda stvarnog dejstva proizvodau zanemarljivo slaboj koncetraciji je veoma zakasnilo. 1893. godine je švajcarski botaničar Negeli izneo svoje otkriće oligodinamskog efekta metala na ćelije algi. Izučavanjem oligodinamike se bavio ruski farmakolog N.O.Kravkov. On je, u svojem radu „O granici osetljivosti protoplazme“ (1924) pokazao kako, čak najjača razblaženja metala i otrova, imaju jasan utican na sudove izolovanog uha kunića i na pigmentne ćelije živih žaba. Ovaj uticaj je on spazio čak i pri razblaženju 10^-32. Svojim eksperimentima Kravkov je ustanovio koliko je čudesno osetljiva živa protoplazma na beznačajne doze supstanci, na razblaženja koja su još uvek nedostupna hemijskoj ili fiziko-hemijskoj analizi.

Ponovna potvrda ogromnog značaja mikrodoza je bila otkriće uloge mikroelemenata u organizmu biljaka, životinja i čoveka. Najmanji nedostatak bakra, cinka, srebra, joda i drugih elementa može biti uzrok teških oboljenja. Ovu neshvatljivu pojavu je akademik, V.I.Vernadski, u svojim radovima o elementima u tragovima, objasnio time da su, supstance u stanju rasejanja kvalitativno različiti od elemenata koji se nalaze u molekulima. „Energija elemenata u stanju rasejanja je jednaka atomskoj energiji“, - govori V.I.Vernadski. Ova izreknuta misao može da se koristi i kao objašnjenje homeopatskog 30 S (100^-30) razblaženja.

Homeopatija se, u lečenju obolelih, široko služi mikroelementima, zahvaljujući tome što ih daje u mikrodozama.

Razumevanje o velikom i malom je relativno. Još je krajem XIX veka nauka smatrala atom kao najmanju, nedeljivu i krajnju jedinicu materije. I tek se početkom XX veka ispostavilo da atom predstavlja veoma složen sistem od jezgra i pokretnih elektrona. U današnje vreme se priznaje da je i struktura elektrona složena.

Tako je postepeno pitanje o dejstvu minimalnih homeopatskih doza dobilo svoju naučnu potvrdu.

Međutim, suština lekovitog efekta homeopatskih doza se ne sastoji u najmanjim dozama. Male doze imaju samo podređen značaj i pružaju lekovit efekat samo onda kada se prepisuju po principu sličnosti.

Kako treba razumeti ovo pravilo sa naučne tačke gledišta? U čemu je njegova suština?

Princip sličnosti je Haneman otkrio eksperimentalnim putem. On je izneo pretpostavku o dejstvu lekovitih supstanci preko nerava na čitav organizam, ali ga je vitalistički pogled na svet odveo daleko od ove hipoteze. Naposletku je, o prirodi dejstva lekovitih supstanci po principu sličnosti izneto mnogo hipoteza, ali nijedan od njin nije davala odgovor na postavljeno pitanje.

Najbližem stvarnom shvatanju dejstva homeopatske metode, došao je izuzetni ruski hemičar – A.M.Butlerov: „U živom organizmu se odvijaju fizički i hemijski procesi, ali ovi procesi upravljaju aktivnošću nervnog sistema, kojem pripada primarni značaj. Direktan, grub, mehanički uticaj supstanci se ispoljava ponekad, kada je on uveden u organizam u manje ili više značajnoj količini. Takvo dejstvo utiče na nervni sistem, samo indirektno. Usled neopreznosti, alopatski principi, regulišući tok jednog procesa, često proizvode nered u drugom. Ali postoji i drugi način uticaja na tok procesa, indorektno, ali jednako snažno. Ovaj način se sastoji u direktnom, posebnom uticaju na ono što upravlja procesom – na nerve. To je homeopatska metoda“.

A.M.Butlerov je pravilno razumeo, da homeopatske lekovite supstance deluju na organizam, pre svega, preko centralnog nervnog sistema.

Uvođenjem, u medicinu, učenja I.P.Pavlova o koordinacionoj i regulatornoj ulozi centralnog nervnog sistema, postalo je moguće naučno objašnjenjezakonitosti interakcije leka i organizma, koji se sadže u principu sličnosti.

Sva raznovrsnost najsloženije aktivnosti živog organizma u proučavanju nervizma, svodi se na dva nervna procesa – uzbuđenju i inhibiciji, koji principijalno nisu suprotni i sposobni su da prelaze jedan u drugi prilikom promene stimulansa, koji se kreću iz unutrašnje i spoljašnje sredine. Zdravlje predstavlja stanje dinamičkog balansa organizma sa spoljašnjom i unutrašnjom sredinom. Pri narušavanju ravnoteže dešava se bolest. Regulisanje i uspostavljanje balansa, ili lečenje, može da se sprovodi na najrazličitije načine, uz primenu najrazličitijih stimulansa, u koje spadaju i lekovi.

Homeopatija je jedna od metoda medicinskog tretmana. Ona primarno ne usmerava svoju moć na uništenje patogenih stimulansa, ako je poznato da čak uništenje mikroba, kao etiološkog faktora bolesti, često ne zaustavlja razvoj patološkog procesa, prema kojem je, kako navodi A.D.Speranski „etiologija… nije ništa više nego istorijska tačka“.

Za svoj cilj homeopatija postavlja regulisanje fizioloških procesa, narušenih bolešću, pomoću minimalnih doza lekovitih supstanci, koji deluju analogno patogenom stimulansu, t.j. na isti način podstiču reaktivnost obolelog organizma. Sličnost u reakcijama, izazvanih dvama različitim faktorima – lekovitom supstancom i stimulansom bolesti, osigurava prenos nervnih impulsa, koji se kreću od nervnih receptora po nervnim vlaknima u jedne iste nervne centre.

Osetljivost ovih nervnih centara na zanemarljivo slabe stimuluse medicinske supstance je uslovljena ekstremno povećanom osetljivošću na adekvatne nadražaje.

Paradoksalna pojava— prestanak patogenom procesa usled minimalnih doza supstanci, koji je u velikim dozama sposoban da izazove analogno oboljenje — nalazi svoju potvrdu i  opravdanje u radovima najznačajnijih ruskih fiziologa N.E. Vedenskog o parabiozi i A.A.Uhtomskog o dominanti.

N.E. Vedenski je pokazao kako, usled preuzbuđenosti (parabioze) neuromuskulatornog aparata, jaki nadražaju prevode uzbuđenje u inhibiciju i izazivaju ireverzibilno stanje onda kada analogni slabi stimuli obnavljaju normalnu reflektornu aktivnost.

A. Uhtomski je nastavio rad rabotu N. E. Vedenskog i utvrdio je da, nervni centri koji se nalaze u stanju trajnog uzbuđenja (dominanta), stiču dominantan značaj u organizmu. Oni privlače sebi sve nadražaje, krećući se iz spoljašnje i unutrašnje sredine. Pod uticajem adekvatnih, ali slabih nadražaja dešava se paradoksalna reakcija, — prekida se uzbuđenje i organizam se vraća u normalno stanje.

Za lečenje po principu sličnosti neophodno je specijalno proučavanje lekovitih supstanci. Lekar mora, u osnovnim crtama, poznavati patologiju, koju izaziva lekovita supstanca, drugim rečima – bolest. U tom cilju homeopatija ispituje dejstvo lekova na zdravim ljudima. Najčešće lekari ovo rade na sebi, uzimajući lekove u dozama, koje medicina prihvata. Ova ispitivanja upoznavaju sa prvim reakcijama koje se ispoljavaju kao subjektivni osećaji i neki fukcionalni poremećaji. Subjektivni osećaji su najvrednije reakcije ćelija kore velikog mozga, koji se javljaju kao odgovor na nadražaje, krećući se iz spoljašnje i unutrašnje sredine. Udeo subjektivnih osećaja daju lekaru mogućnost povezivanja bolesnog organa sa korom velikog mozga, i, na taj način, uticati ne na određen organ, nego na ceo organizam, pri čemu se oboleli leči individualno, s obzirom na to da pri subjektivnim patogenim osećajim dolazi do ispoljavanja individualnih osobenosti organizma obolelog.

Posredstvom homeopatije su, u medicine, uvedene potpuno nove predstave o terapeutskoj  dozi. Široko koristeći lekovite supstance u beznačajno malim dozama, savremena homeopatija smatra, da se njihov uticaj određuje specifičnim biološkim reakcijama obolelog organizma – reakcijama njegovog nervnog sistema, koji se nalazi u stanju dominante pa čak i parabioze. MInimalne doze obezbeđuju upotrebu jakih otrova biljnog, životinjskog i mineralnog porekla, bez neželjenih pratećih efekata.

Ukoliko se antibiotici, kao potencijalni agensi, mogu koristiti u izuzetnim slučajevima, u kratkom periodu vremena, jer u suprotnom mogu naneti štetu, onda homeopatska sredstva, koja deluju dublje na organizam, pri potpunom odsustvu toksičnosti, mogu se uzimati dug period, bez straha od neželjenih posledica.

Dakle, homeopatija predstavlja naprednu progresivnu metodu, koja odgovara dijalektičkom materijalizmu, jer uzima u obzir sve pojave u interakciji u međusobnom kretanju.

Homeopatska metoda je daleko od prikazivanja svih svojih mogućnosti, jer se nalazi u najnepovoljnijim uslovima i postoji odvojeno od celokupne ostale medicine i niza prelaznih nauka, kao što je fiziologija, hemija, biologija i savremena fizika.

Po svojoj suštini, homeopatija je veoma mlada nauka, u njoj mnogo toga nije razrešeno, nije objašnjeno, ali to što je u njoj istinski vredno, daje pravo na zakonsko postojanje u medicini.

Homeopatija mora ući u sistem brige o zdravlju kao jedna od njegovih metoda, i samo onda kada se uspostavi njen stvarni kontakt sa opštom medicinom, završiće se vekovno neprijateljstvo, koje toliko ometa posao javne brige o zdravlju.

Dr N. M. Vavilova.

Naš savremenik №6 1959. godina.