U Ruskoj immperiji homeopatija se pojavila kao domaća (kućna) medicina, a homeopatama su se najpre „snabdeli“ admiral Mirdvinov, Golicini, Tolstojevi i druge poznate porodice. Dvorski lekar i jedan od vaspitača carevića – budućeg imperatora Aleksandra II bio je Karl Trinius, rođak Hanemanove supruge, koji se sam homeopatski izlečio od teške nevolje. Oficijalni karakter je homeopatija dobila 1833. godine nakon dekreta Ministarstva unutrašnjih poslova o organizaciji specijalnih državnih homeopatskih apoteka. 1835. godine je na ruskom jeziku objavljen „Organon medicinske umetnosti“ – fundamentalni rad Hanemana. U isto vreme su se pojavile prve publikacije o homeopatiji. U velikim gradovima su nikla i homeopatska društva. U Ukrajini su oni bili Kijevu, Odesi, Žitomiru, Černigovu, Poltavi, Harkovu. S početka 20-og veka, doktor E. J. Djukov, je objavljivao obiman homeopatski časopis, koji se štampao u Harkovu, Odesi i Khorolu.

Sredinom prošlog veka homeopatiju su počeli upotrebljavati u veterini. Poslednjih nekoliko godina, interesovanje veterinara prema homeopatiji je značajno poraslo, naročito prilikom lečenja naročito vrednih i jestivih životinja. Ova okolnost je od velike važnosti! Obrazložen predlog uzimanja homeopatskih lekova, kao opremu na stočnim farmama, je bio usvojen u leto 1941. godine od strane homeopate A. A. Grafa. Međutim ratno stanje nije dozvolilo ostvarivanje ovog plana. Ovo sad predstavlja suštinski problem našeg pokoljenja homeopata.

Zahvaljujući svojoj efektivnosti, a prema tome, i istinitosti temelja, homeopatija nikad nije prekidala svoje postojanje, postepeno se rasprostirući iz Nemačke po celom svetu. Njena sudbina je različita u različitim zemljama. U sadašnje vreme homeopate rade u praksi po čitavom svetu, iako ona nije priznata u svim zemljama. Čak i u bivšem SSSR-u, koji se veoma strogo odnosio prema drugačijem mišljenju u bilo kojoj oblasti, homeopatija nije gubila oficijalni status, iako je veoma često i raznoliko bila potlačena. Tako je, 60-ih godina homeopatama zabranjeno objavljivanje radova, organizovanje društava i obučavanje. Ali ljude nije lako obmanuti – oni su hteli da se leče homeopatski. I onim velikima iz ovog sveta, počevši od kraljevskih porodica, a završno sa članovima CK KPSS, homeopatija nije bil astrana, čto je doprinelo njenom opstanku.

Na tradicionalno pitanje – šta je najbolje lečiti homeopatski, uvek je teško odgovoriti. Na njega odgovara statistika, a regularna statistika koja se oslanja na rezultate lečenja određene bolesti, ne oslikava istinski efekat homeopatije. Homeopatija leči čoveka, pritom delujući ne na pojedine procese bolesti, nego na njegovu zaštitnu snagu, zbog čega jedan pravilno odabran lek (po principu sličnosti), može obustaviti ili likvidirati nekoliko, reklo bi se, nevezanih međusobno oboljenja. Homeopate smatraju efektivnim lečenje neke od bolesti jedino u slučaju kada se pritom poboljšava opšte zdravstveno stanje čoveka i ništa drugo se ne oštećuje. Dok u regularnoj medicini, efektivnost lečenja pojedine bolesti, ne uzima u obzir opšte zdravstveno stanje, niti stanje drugih organa i sistema. Tako, uspešno lečeći kožno oboljenje, često se izaziva oboljenje pluća, organa za varenje, lečeći upalu suzbija se imunološki sistemi i t.d. Kako postaviti minuse i pluseve za rezultate takvog lečenja, i kako ocenjivati statističke podatke? Dermatolog je dobro izlečio – plus, a kome postaviti minus za pojavu bronhijalne astme? Prema homeopatskim shvatanjima, treba postaviti ogroman minus lekaru koji je lečio.

Za homeopatu je svaki čovek jedinstven i jedinstvena su njegova oboljenja, on nije ograničen nikakvim shemama ili kursevima lečenja, nego se orijentiše na zdravstveno stanje pacijenta. Kako je genijalno i homeopatski pisao L.N.Tolstoj o bolesti Nataše Rostove: „Svaki živ čovek ima svoje osobenosti, i uvek ima i svoju novu, nepoznatu medicini, bolest, ne bolest pluća, jetre, kože, srca, nerava i t.d., imenovanu u medicini, nego bolest, koja se sastoji od jednog od bezbroj jedinjenja bolesti ovih organa“.

Po homeopatskim shvatanjima, plavuše i brinete, dobre i zle, spokojne i razdražljive, boluju na različite načine, čak i u slučaju ako su kod njih oštećeni isti organski sistem. Nije uzalud jedan od najvećih hirurga V.N.Šamov na XXIV skupu hirurga molimo da se skrene pažnja na to, da je za razvoj postoperativnih komplikacija značajna tip nervne aktivnosti. Koncept jednakosti ima socijalni smisao i gubi svoje značenje u drugim sferama. Vrlo pogodno se, u vezi sa ovim, izrazio poznati kanadski naučnik Hans Selie: „Dostizanje potpunog savršenstva mišljenja i genijalnosti u ogromnoj meri sprečava nepravilno poimanje slogana svi ljudi su jednaki, kojim se Linkoln obratio svojem narodu posle bitke kod Getisburga. U bukvalnom smislu reči ova tvrdnja nije istinita: jedni su niskog rasta, jedni visokog, jedni su debeli, drugi mršavi, jedni su pametni, drugi glupi. Linkoln je imao u vidu samo to da svi ljudi imaju jednako pravo na razvoj onih karakteristika koje im je priroda dala“.

Oba pravila: lečiti obolelog, a ne bolest, i individualizovati lečenje – nisu nova, i nisu ih postulirali homeopate. Njih treba da propovedaju pristalice svih metoda lečenja. Bez ovih pravila nema istinske homeopatije. Dakle, postoji i neistinita homeopatija.

Da, postoji homeopatija koja je prilagođena konvencionalnoj metodologiji. Ona je manje efektivna, manje elegantna, manje elitistička i manje homeopatska. U sklopu nje se opiru na princip „bolest je lek“ sa delimičnim pozajmicama dokaza iz homeopatske farmakologije. To je homeopatska roba široke potrošnje. Da li je ona potrebna? Kao i svaka roba široke potrošnje.

Neke homeopate tvrde da, primena velikih razblaženja umanjuje broj lekova neophodnih za lečenje. I.M.Lucenko, koji je na čelu homeopatskog društva u Odesi, početkom veka na I Sveruskom skupu, iskazao je mišljenje, da su visoka razblaženja kamen temeljac, koji je otkrio homeopatsko zlato: velik broj najneverovatnijih isceljenja je bilo postignuto pomoću visokih razblaženja, stvorivši homeopatiji slavu svojevrsne medicine i izoluje je od redovne škole.

Sam Haneman je, na filozofski način, posmatrao problem visokih razblaženja: „Neka im matematičar objasni da će i najmanji deo tvari, iako izdeljen do beskonačnosti, uvek predstavljati nešto i to nešto nikada ne može da se preobrati u ništa“. Homeopatama je bilo teško da se nose sa „eteričnošću“ medikamenata, mnogi su čak prestali da se služi visokim razblaženjima. Dug period je, na teritoriji bivšeg SSSR-a, Kijev bio uporište „velikih visina“, podržan od strane vlasti i visokoefektivne prakse D.V.Popova. Demjanu Vladimiroviču, koji poseduje visoku medicinsku tehniku, izuzetnu memoriju, intuiciju, izuzetnu marljivost, interesovanje za filozofiju i eksperimente, uspelo je da u svoj krug uvrsti sledbenike i osnuje Kijevsku homeopatsku školu, poznatu u celom svetu.

Sada tradiciju ove škole podržava Kijevski centar homeopatije i kompanije „Popovi i K°LTD“.

Elegantnost homeopatije je u njenoj nenasilnosti, poštovanju, individualnom pristupu čoveku, u spoljašnjoj jednostavnosti rada lekara, iza koje je, međutim, pronicljivom čoveku vidljiv velik rad „iza kulisa“, u netraumatičnosti samog procesu lečenja. Homeopatija se može široko upotrebljavati, bez rizika, i u profilaktičke ciljeve, naročito u okviru prakse porodičnog lekara, upoznatog sa zdravstvenim problemima čitave zajednice. Takođe su mogući profilaktički razvoji na prevenciji i smanjenju oboljevanja u opasnim industrijama. Realna je pomoć homeopata u rešavanju nekih ekoloških i socijalnih problema. Homeopatija je šira od onog kako je prihvaćeno da se o njoj misli.

Homeopatija nije samo efektivan, elegantan nego i elitistički sistem u planu onoga što zahteva, kako od lekara tako i od pacijenta, a to je odricanje od standardnog mišljenja, umeća opažanja, ocenjivanja, izvođenja zaključaka. Jednom je na pitanje, koji ljudi se teško predaju homeopatskom lečenju, doktor Popov kroz šalu odgovorio: glupi ljudi. U svakoj šali ima pomalo istine.

U današnje vreme se homeopatija prostrla u širinu, a važno je da ona nije izgubila svoju dubinu. Teško joj je da opstane u doba moralnog zastoja spram postignuća naučno-tehnološkog progresa. Iako je on suštinski pronikao u oblast homeopatije – stvaraju se mnogobrojna tehnička pomagala, računarski sistemi za optimizaciju lekarske prakse i procesa učenja. Međutim, ne treba zaboraviti da kao najnapredniji analizator,u mnogim okolnostima, ostaje čovek sa svojim živim računarskim sistemom.

Neki smatraju da je homeopatija medicina XXI veka. Daj Bože! Ljudi time neće ništa izgubiti.