Postoji mnogo kriterijuma prema kojima se lekar, koji primenjuje homeopatiju, smatra podržavaocem takozvanog klasičnog pravca. Veoma česta tačka gledišta je, da je jedan od preduslova "klasicizma" u lečenju hroničnih bolesti, propisivanje jedne doze lekova i praćenje reakcije pacijenta, koje predviđa poziciju "bez ometanja" sve dok ne postoji indikacija za ponovno uzimanje lekova ili promena terapije. Ipak, sporovi oko ovog pristupa počeli su već na početku istorije našeg metoda i ne zaustavljaju se do sada. Kao i obično, kriterijum istine je sam naš medicinski život, koji ponekad može da nam preda najneočekivanija rešenja za ovaj problem.
Nisam sebi postavio zadatak da diskutujem, a još manje kritikujem jače i slabije strane jednokratnih i sistematski ponovljenih terapija. U homeopatskoj literaturi mnoga dela su posvećena ovom pitanju, počevši od temeljnih dela našeg Učitelja. Posedujući, po svemu sudeći, konstitucionu predispoziciju o percepciji ideja kijevske homeopatske škole, dozvoliću sebi da navedem jednu od vodećih teza kojom smo navikli da se vodimo u okviru naše alma mater:
«Ponovljeno uzimanje lekova, a ne njihova jednokratna upotreba u hroničnim slučajevima sa ritmom koji zavisi od osobina leka, njegove potencije, ličnosti pacijenta, prirode bolnih pojava i njihove lokalizacije sa tendencijom da uspori lek, uz pozitivnu dinamiku za zdravlje pacijenta».
* * * * * * *
U praksi sam više puta imao i imam priliku da se susrećem sa slučajevima dugotrajne upotrebe homeopatskih lekova, među kojima se mogu uslovno izdvojiti sledeće grupe.
Prvu grupu čine pacijenti, koji su dugo uzimali lekove po receptu lekara. Možda i sa najegzotičnijom pričom tog tipa, susreo sam se 1992. godine.
Na pregled je došao jedan 74-godišnji pacijent, koji je pričao o tome da već duže vreme uzima lekove, koje mu je propisao D.V. Popov. Ispostavilo se da je 1947. godine bio u bolnici zbog brzo napredujuće gangrene na nožnom palcu na bazi obliterisanog endarteritisa, koji je nastao nakon teške hipotermije. Lekari su insistirali na hitnoj amputaciji stopala, ali je pacijent kategorično odbio tu intervenciju. D.V. Popov mu je preporučio Arnica 200 i Secale cornutum 200 za svakodnevnu primenu (jedan lek ujutru, drugi pred spavanje, noću). Pritom je dodao da, kada se pacijent oporavi, ne treba da prekida, već nastavlja da primenjuje lekove do kraja života. Od početka homeopatskog lečenja stvari su se dobro odvijale po pacijenta: na mestu gangrenozne lezije brzo su se formirale demarkacione linije, a hirurška intervencija se ograničila samo na samilosnu amputaciju distalne falange nožnog palca. Kasnije je taj čovek vodio potpuno aktivan život, radeći kao električar u predgrađu Kijeva. Pre nego što se sastao sa mnom, stalno je pratio savete D.V. Popova, tj. 45 godina (!) svakodnevno je uzimao propisane lekove i sve vreme se osećao dobro.
Iz svojih zapažanja mogu vam skrenuti pažnju na sledeći slučaj.
U februaru 2001. godine na kosultacije je došao 53-godišnji pacijent, koji je bolovao od psorijaze. Od mladosti, njegov život mračili su povremeni kožni osipi. U 19-oj godini, svrab od ekcematoznog osipa na pazuhu, koji je nestao nakon upotrebe masti za spoljašnju upotrebu. Sa 22 godine - recidiv, a osip se proširio na zglobove šake i potkolensku regiju. Spoljašnja terapija se ispostavila kao bezuspešna, a osip je nestao nakon odmora na obali mora. Deset godina kasnije javlja se psorijatični osip sa svrabom od kolena do stopala, koji je ubrzo nestao bez ikakve intervencije. Slična priča i u 50. godini i, na kraju, pre 3 meseca. U vreme pregleda, osip je lokalizovan na zadnjoj strani laktova, u potkolenskoj regiji, preponama i u predelu glave zahvaćenim kosom. Osim toga, uz pojavu psorijatičnog osipa u poslednja 3 meseca, kod pacijenta je počela da se razvija otečenost i bol u zglobovima članka. Simptomi slučaja (sklonost ka recidivnom svrabežnom osipu, primena masti za spoljašnju upotrebu u anamnezi, „zapuštena“ brada, usne ispunjene krvlju i navika otkrivanja stopala noću) jasno su ukazivali na Sulphur, koji je bio propisan u potenciji od 1000 (jednom u 7 dana). Dva meseca kasnije se ispostavilo da su kod pacijenta ostali tek tragovi u potkolenskoj regiji i preponama; žalbe na zglobove su potpuno nestale. Napomenuo je da mu je poboljšano opšte stanje i raspoloženje. Preporučen je nastavak upotrebe Sulphur 1000 i Sulphur 200 po jednom u 21 dan u toku 3-6 meseci. Ova priča je dobila nastavak u junu 2003. godine, kada je na pregled došao prijatelj od pacijenta, koji je rekao: „Došao sam kod Vas da izlečim psorijazu, pošto se i moj prijatelj potpuno izlečio od osipa i bolova u zglobovima. Prestao je da uzima lekove u januaru te godine“.
Poznato je da se Sulphur smatra jednim od homeopatskih lekova koji najjače deluju i čija primena zahteva veliku opreznost. Ali, očigledno, ne postoje pravila bez izuzetaka, o čemu svedoči navedena priča. Sistematska upotreba Sulphur-a u toku godine i 10 meseci krunisana je dobrim i trajnim rezultatima!
Naravno, skeptici mogu izgovoriti sakramentalnu frazu: "Pacijent se oporavio, nevezano za tretman!". A francuski pisac Žil Renan bi se verovatno nasmešio: "Događa se da sve funkcioniše. Ne brini, prijatelju moj, to će proći!" Kao odgovor, mogu samo da kažem da ova priča nije jedina, te shodno tome, imamo o čemu da razmišljamo.
U drugu grupu treba svrstati pacijente, koji rešavaju pitanje o trajanju primene leka po sopstvenom nahođenju. Često čujemo kako pacijent uzimajući lek i osećajući se zdravim, prekida lečenje, a zatim, primetivši povratak starih simptoma, nastavlja sa uzimanjem, prateći inicijalne preporuke lekara. To može trajati veoma dugo, ponekad godinama.
U avgustu 2003. godine trebalo je da savetujem desetogodišnjeg dečaka koji je patio od recidivnih epileptičnih napada. Baveći se podacima porodične patobiografije, saznao sam jednu zanimljivu okolnost. Dečakova baka (rođena 1941. godine) imala je slične napade koji su bili povezani sa traumatskom povredom mozga. Ispostavilo se da od 1969. (!) na preporuku D.V. Popova koristila Ignatia 1000 jednom u 14 dana. Tada se dobro osećala, napadi se nisu ponovili od početka lečenja, ali kada pokuša da prestane sa uzimanjem leka, oseća neugodnost, tačnije, duševnu, pošto se javlja strah od recidiva bolesti.
Da li ova priča zaslužuje samo da se tumači kao slučaj similium, a ne simillimum, kao primer površinskog ili palijativnog dejstva leka? "Na kraju krajeva, pacijent se i dalje plaši!... Dakle, lečenje nije uticalo na mentalno stanje!" Kada bih češće bio u mogućnosti da ovako lečim, složio bih se sa lekarom, čija je funkcija ublažavanje tegoba... Čini mi se da u našoj profesiji zdravi pesimizam ima donekle više prednosti od egzaltiranog optimizma.
I, na kraju, treća grupa, koju možemo označiti kao „zanimljivi slučajevi“. Na primer: „Nepravilno sam pročitala recept i uzimala lek dve godine, umesto dva meseca“, ili „Odlučila sam da prekinem lečenje sve dok se bočica sa lekovima ne isprazni“ ili „Toliko mi je pomagao Vaš lek da me je bilo strah da prekinem“… Bez obzira na naizgled apsurdnu situaciju, nijedan lekar verovatno nije imun na mogućnost da se nađe u njoj.
* * * * * * *
Verujem da je razlog, dijametralno suprotnog pristupa taktici propisivanja lekova (jednokratna doza ili upotreba homeopatskih lekova duže vreme jednom ili u više navrata), ukorenjen u konceptu vitalnosti, koju su Haneman i Kent potpuno različito tumačili (pitanje mimoilaženja u filozofskim pogledima Hanemana a Kenta detaljno je razmatran u izveštaju A.V. Popova, predstavljen na IV Kongresu homeopata Ukrajine u septembru 2001. godine).
Dakle, prema Kentu, "osnova životnog procesa je prisustvo volje i sposobnost razmišljanja. Kombinacija ovo dvoje, volje i uma, predstavlja unutrašnju životna silu (vitalnost) koja kontroliše i reguliše sve procese u fizičkom telu." Znači, sve one koje se odnose na sferu zdravlja (fiziologiju) i sferu bolesti (patologije). Otuda se nameće zaključak: kako je životna snaga volja i um, misleće načelo čoveka, neophodno joj je dati samo mali podstrek (u obliku uzimanja potencijalnog leka), a ona, češće bez nepotrebnih podsetnika, sposobna je da "stane na pravi put" i izađe kao pobednik u borbi protiv bolnih poremećaja.
Haneman daje potpuno drugačiju definiciju. Izostaviću dobro poznat 9. paragraf „Organona“, a navešću citat iz 22. paragrafa (5. izdanje „Organona“), u kojem, govoreći o alopatičnom načinu lečenja, Haneman navodi da "on predstavlja nesavršenu imitaciju izuzetno nedovoljnog napora životne snage – rastuće i nerazumne sile, koja će biti prepuštena samoj sebi, nastoji da se reši bolesti na sve načine. Ova organska sila postoji da bi se organizam čuvao samo u zdravom stanju, a ne za oporavak organizma koji je oboleo, i ne može služiti kao model za umetničku veštinu lekara, jer to zahteva dublja razmišljanja i odluke".
Prema ovoj definiciji, čovekova životna sila ima tri suštinska nedostatka:
1) Preslaba je za samostalni oporavak organizma;
2) Nedovoljno razumna (uprkos uprkos činjenici da ima neograničenu moć nad organizmom, čuvajući svoju vitalnu aktivnost – paragraf 9);
3) Dolazi do konfuzije, gubi se u uslovima bolnih poremećaja.
Prateći definiciju Hanemana, osmeliću se donesem zaključak da pravilno izabrani lek mora, takoreći, "negovati" vitalnost kako se bolest ne bi ponovo vratila. A za to, u mnogim slučajevima, pacijent treba ponoviti uzimanje leka sa određenom učestalošću, tj. neko vreme se podrvrgnuti sistematskom dejstvu leka sve dok se u organizmu ne vrati red, tako da, prema Hanemanu, "duh obdaren razumom" može "slobodno raspolagati ovim živim, zdravim sredstvom za više ciljeve ... postojanja".
Međutim, čemu služe teorijski argumenti koji nisu potkrepljeni lekarskom praksom? Treba primetiti da kao što su što mnoge homeopate u prošlosti popunjavale arsenal Materia Medica, zahvaljujući sposobnosti da pažljivo i pronicljivo slušaju priče svojih pacijenata, koji su podelili svoje iskustvo korišćenja različitih lekovitih sredstava, ne bi trebalo zanemariti ono što čujemo od pacijenata na pregledu rešavajući tako tehnička pitanja našeg metoda.
Pre nekoliko godina sam se susreo sa jednom veoma poučnom pričom. Radilo se o pacijentu, koji je bolovao od teškog oblika hipertenzije. Rezultat konsultacija bio je propisivanje Agaricus 200 i preporuka za uzimanje lekova 2 puta nedeljno. Na ponovnom pregledu žena je prijavila da je isprva tokom prvog meseca pila Agaricus izuzetno neredovno ("kada se setim"), ali, nakon što je preživela nekoliko hipertenzivnih kriza i shvatila da se njeno stanje ne poboljšava, ona je „došla je sebi“ i počela strogo pratiti moje recepte, tj. uzimati lekove sistematično. Kao rezultat toga, nakon dve nedelje, pacijent je osetio olakšanje: porast krvnog pritiska ređe se javljao manje i značajno lakše se tolerisao.
* * * * * * *
U zaključku, mislim da bi bilo veoma prikladno podsetiti na reči britanske homeopatkinje M. Tajler (inače, autorke čuvenog izraza "dalje ruke se od lekova!"), upućene njenom sunarodniku dr Komptonu Burnetu, koji je, kako je poznato, imao vrlo originalan pristup izboru i taktici propisivanja lekova i reputaciju lekara sa izuzetno efikasnom praksom: "Kada naše znanje postane savršeno, a naše metode homeopatskih recepata budu davale stopostotne rezultate u svim slučajevima, tek onda ćemo moći da dozvolimo sebi da ne obraćamo pažnju na na ono što se ne uklapa u okvir našeg sopstvenog iskustva."
Članak napisao A.P. Bogačuk, predavač u Kijevskoj homeopatskoj školi, lekar homeopata Homeopatskog centra «D.Popov».